Česti sudski sporovi između naslednika o podeli imovine ostavioca teraju ljude na razmišljanje koji je to najbolji način raspolaganja imovinom koju su stekli za života, a da nakon smrti ne ostave problem i sukob naslednicima. Da li je to ugovor o poklonu? Testament? Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života? Ili pak postoji neki drugi način, u vidu ugovora o doživotnom izdržavanju, ukoliko postoji potreba za izdržavanjem?
Tačan odgovor na ovo pitanje ne postoji, jer odgovor zavisi od situacije do situacije, od slučaja do slučaja.
Testament i ugovor o poklonu se mnogo češće pojavljuju u praksi od ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života. Međutim, ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života ima dosta svojih prednosti.
UGOVOR O USTUPANJU I RASPODELI IMOVINE ZA ŽIVOTA
Ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života, ustupilac može svojim potomcima ustupiti i razdeliti imovinu, uz uslov da su sa ustupanjem i raspodelom saglasni svi potomci koji bi po zakonu bili pozvani na nasleđe. Saglasnost može biti data i naknadno. Ovo bi značilo da su svi zakonski naslednici upoznati sa raspolaganjem imovine ostavioca i da su se sa tim saglasili, što gotovo sigurno isključuje mogućnost vođenja sudskog spora nakon smrti ostavioca.
Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine mora biti zaključen u formi javnobeležnički potvrđene isprave, što znači da ugovor mora biti solemnizovan od strane Javnog beležnika.
Imovina obuhvaćena ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života ne ulazi u zaostavštinu i nije predmet nasleđivanja. Predmet nasleđivanja može biti samo imovina koja nije obuhvaćena ugovorom ili imovina koju je ustupilac stekao nakon zaključenja ugovora. Potomci između kojih je ustupilac razdelio svoju imovinu ne odgovaraju za njegove dugove osim ako nije drugačije ugovoreno.
Ako se odlučite za zaključenje ove vrste ugovora sa naslednicima, znajte da imate pravo da zadržite pravo plodoživanja na imovini koju ste ustupili, možete na svemu ili samo na delu imovine, odluka je na vama.
TESTAMENT
Testament ili zaveštanje je izjava volje koja mora biti jednostrana, lična i opoziva, učinjena od strane lica sposobnog za sačinjenje zaveštanja, kojom raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti, u zakonom određenom obliku. Postoji više oblika zaveštanja, ali u ovom tekstu ćemo se skoncentrisati samo na 3 oblika, a to su: svojeručno zaveštanje, pismeno zaveštanje pred svedocima i sudsko zaveštanje.
- Svojeručno zaveštanje može sačiniti zaveštalac koji zna da čita i piše tako što će ga svojom rukom napisati i potpisati.
- Pismeno zaveštanje pred svedocima može sačiniti zaveštalac koji zna da čita i piše tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpisati. Svedoci se istovremeno potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači njihovo svojstvo svedoka.
- Sudsko zaveštanje sačinjava sudija po rečima zaveštaoca.
Zaveštanjem se određuje jedan ili više naslednika za celokupnu ili za deo imovine zaveštaoca.
Zaveštalac uvek može u celini ili delimično opozvati zaveštanje.
Kad se kasnijim zaveštanjem izričito ne opozove ranije, odredbe ranijeg zaveštanja ostaju na snazi ako nisu suprotne odredbama kasnije sačinjenog zaveštanja.
Testament se sačinjava najčešće kada ostavilac želi da izmeni zakonski režim nasleđivanja i tako testamentom jednom nasledniku ili licu koje ne spada u zakonske naslednike ostavi veći deo ili celokupnu imovinu. U tom slučaju zakon štiti zakonske naslednike tako što im omogućava pravo da potražuju nužni deo. Nužni deo je polovina onoga što bi zakonskom nasledniku pripalo da nije sačinjen testament.
U slučaju pisanja testamenta naslednici najčešće ne znaju ni da je testament sačinjen ili znaju da postoji testament ali ne znaju njegovu sadržinu. Sadržinu testamenta i volju ostavioca naslednici saznaju tek nakon smrti ostavioca i tada pokreću odgovarajuće sudske postupke ukoliko nisu zadovoljni sa sadržinom testamenta.
Prednost testamenta u odnosu na ugovor o poklonu ili ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života jeste što ostavilac zadržava pravo vlasništa nad svojom imovinom sve do kraja života, a imovina prelazi na naslednike tek nakon smrti ostavioca, dok kod navedenih ugovora imovina prelazi u vlasništvo naslednika u momentu sačinjavanja ugovora.
UGOVOR O POKLONU
Ugovor o poklonu ili darovni ugovor je ugovor kojim poklonodavac prenosi svojinu na određenoj stvari poklonoprimcu bez bilo kakve naknade. U ovom tekstu razmotrićemo ugovor o poklonu u kontekstu raspolaganja imovinom za života. Ugovorom o poklonu može se raspolagati delom ili celokupnom imovinom u korist jednog ili više nasledika ili trećih lica koji ne moraju biti zakonski naslednici. Ukoliko se celokupna imovina ugovorom o poklonu raspodeli jednom nasledniku ili nekom trećem licu drugi naslednici imaju pravo da potražuju nužni deo. Ugovor o poklonu, takođe mora biti zaključen u formi javnobeležnički potvrđene isprave, što znači da ugovor mora biti solemnizovan od strane Javnog beležnika.
UGOVOR O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU
Ugovor o doživotnom izdržavanju je dvostrano obavezan za razliku od ugovora o poklonu koji je dobročin. To znači da ugovor o doživotnom izdržavanju proizvodi obavezu za obe strane, za primaoca izdržavanja da prenese imovinu na davaoca izdržavanja, a za davaoca izdržavanja da izdržava primaoca izdržavanja i brine o njemu do kraja života. Obzirom da je ugovor dvostrano obavezan, zakonski naslednici nemaju pravo na nužni deo, ukoliko je ugovor zaključen sa trećim licem ili ukoliko je zaključen samo sa jednim naslednikom. U praksi su česti sudski postupci kojima se osporava valjanost ugovora o doživotnom izdržavanju iz različitih razloga, bilo da je razlog neispunjavanje obaveze davanja izdržavanje, bilo da je nedozvoljena pobuda za zaključenje ugovora, postojanje mane volje, nepostojanje aleatornosti itd
